Још од старих Римљана, који су их користили за идентификацију легија, заставе су остале и трају као симболи и знаци распознавања. Као знак којим се један ентитет, од најобичније дружине па све до државе, издваја из мноштва и постаје један. Многи су народи кроз своју историју мијењали заставе и трагали за сопственим идентитетом, за обликом, бојама, и формом које, прије свега, њихови поданици прихватају и признају као симбол јединства и завјета, а који ће их и припадницима других народа представити као уређену и обликовану скупину. Застава је била та која је, без ријечи, говорила: ово смо ми! Од фудбалског клуба па све до најмоћнијих држава свијета. Стога су значај и значење заставе кроз историју далеко превазилазили обичну симболику. За њу се нештедимице гинуло, а битке су се завршавале поразом тек онда када би непријатељ успијевао да уграби заставу или барјак друге стране.
Историја српске „тробојке“, као дворског, краљевског, а тиме и народног симбола, сеже далеко у историју. Први писани траг о „тробојној“ застави везан је за стег Краља Владислава, сина Стефана Првовенчаног и унука Немањиног. У једном дубровачком документу из 1281. године, пише да је Владислављев син, жупан Деса, оставио на чување, између других драгоцјености, и заставу „vexsillum unum de zendato rubeo et plavo“, при чему zendeto упућује на врсту лаганог, свиленкастог платна.
Од тада наовамо, све до модерне српске државе, „тробојка“ је, уз незнатне измјене, трајала као једунствен државни симбол. Како су у та времена, уз заставу, симбол државности биле и владарске породице и династије, свака од њих је застави придодавала свој „знак“ и посебност. Од митског, двоглавог орла који је симболизовао два свијета, материјални и духовни, преко крстова разних облика и величина, па све до комунистичке црвене петокраке која је требало да означи дефинитиван разлаз са „примитивним“ духовним наслеђем и улазак у друштво народа који су раскрстили са вјером и Богом. Али, колико год да су се „додаци“ мијењали, основна, тробојна плаво – црвено – бијела подлога заставе није мијењана. Напротив, ове боје и њихова комбинација временом су ушле у све друштвене поре српског народа па је, тако, рецимо, и народна ношња Срба из Црне Горе слиједила ту комбинацију.
Крах комунизма и као идеје, а потом и као облика државног уређења, протјерао је петокраку и заставу опет оставио без обиљежја. Друштвене околности и степен отклона од некадашњег заједништва, такође симболизованог „тробојком“ учинили су да неки од народа и њихових државица само замијене знамење на заставама, док су се други свим силама трудили да разлаз са „тробојним“ заједништвом буде коначан и дефинитиван. Најдаље су у томе отишле оне државе и они народи који су за то имали најмање разлога и најмање негативног историјског искуства са „тробојком“: Црна Гора, Македонија и БиХ. Али, нови симболи у овим државицама никад нијесу прихваћени као израз свеопште идентификације.
Други народи, Срби прије свих, надгласани однарођеном и западном идеологијом разбрћеном већином, трудили су се и труде да „тробојци“ макар обезбиједе статус „народне“ заставе и право употребе у неофицијелним ситуацијама. Та „битка“ се најжешће водила и још увијек води у, на жалост, најсрпскијој од свих српских држва, Црној Гори, која је, вођена профашистичком влашћу на челу са Милом и Ранком, одбацила не само „тробојку“ већ отела и језик и насрнула на најјачи стуб народног трајања и јединства, на СПЦ! Жесток народни отпор, манифестован бројним литијама, спријечио је манијакално лудило власти која је хтјела да Црну Гору ишчупа из њеног етничког стабла, окрене је против свијих коријена и, као бесловесно стадо, понуди на дар бјелосвјетским хијенама.
Одлука Владе Републике Србије да, заједно са Републиком Српском, успостави дан српског заједништва, који ће, за сада, више симболички него међудржавно, избрисати границу између једнородног народа, прихваћена је као мудар државнички потез усмјерен ка заустављању ерозије српског националног бића. И датум, и симбол тог окупљања изабрани су толико мудро да ни највећа закерала не могу наћи примједбу. Јер, ако је ишта у српској историјској свијести остало чисто и без сјенке то су свакако застава и Дан пробоја Солунског фронта. И кад се у недељу, 15. септембра, „од Вардара па до Триглава“, пред кућом, станом или канцеларијом сваког самосвјесног Србина поново завијоре „тробојке“, биће то неуништив доказ националног буђења Срба и свијести о неопходности, ако већ, за сада, не може државног, а оно макар националног јединства. Јер, ситуација у Европи и свијету, оволико але и вране које су зинуле према Косову, Србији и Српској, налаже збијање редова и дубоку свијест о томе да нас је превише мало да би смо се дијелили.
„Српска кућа“, као институција српске науке и културе, од првог дана је његовала и његује дух заједништва, држећи широм отворена врата за све Србе – ствараоце са било које адресе. Посебан допринос српској идентификацији и отпору потирања знакова вјековног трајања Срба на овим просторима, „Српска кућа“ је дала и даје чињеницом да се над њом, од првог дана, вије српска „тробојка“! Насред Подгорице и на највишем јарболу, видљива из скоро свих градских четврти, српска „тробојка“ свједочи да Срба има и да се не стиде својих знамења. Виће се и у недељу, позивајући Србе да се одазову овом великом дану и да макар тога дана забораве ситне расправе и пизму и стану у чврст бедем одбране части и достојанства петровићевске Црне Горе.
Браћо, Срби свих „застава“ – ујединимо се!!!
Српска Kућа Подгорица.
Амбасадор је казао да је Вучковић академски сликар који се налази на докторским студијама из области сликарства. Истакао је да је сликарство тежак посао и посебно истакао да нису без раузлога дефинисали изложбу под називом „Једна је застава“.
Како је додао за разлику од нас они и који су имали много мање историјских мотива, обиљежавали су дан своје заставе већ деценијама. На исти начин се, како је истакао, у Црној Гори обиљежавају дани застава других држава и народа.
Сликар Немања Вучковић изразио је велику захвалност Српској кући у Подгорици и његовој екселенцији амбасадору Родићу.
